Na terenu se sve više susrećemo sa situacijama kada JLS rešenjem imenuje prinudnog upravnika, najčešće sa liste profesionalnih upravnika koji imaju prebivalište na području dotične JLS. No, u nekim sredinama profesionalni upravnici ne prihvataju prinudnu upravu, pa u tom slučaju JLS pokušava sledećem profesionalnom upravniku sa liste dodeliti stambenu zajednicu na prinudnu upravu.
No, ima i primera kada JLS (Opština Savski venac, na primer) tumači Zakon o stanovanju i održavanju zgrada (Sl.Glasnik 104/16) na način da profesionalni upravnik ne može odbiti prinudu upravu. Naime, njihovo tumačenje se oslanja na javni interes koji obavljaju profesionalni upravnici (više o ovom slučaju)
U Zakonu nema kaznenih odredbi (IX. Poglavlje, član 132.), za slučaj da profesionalni upravnik odbije prinudno upravljanje SZ. Zato smatramo ispravnim tumačenjem i stavom profesinalnih upravnika da NE MORAJU prihvatiti rešenje JLS o dodeli zgrade na prinudnu upravu. Takva praksa je i potvrđena u više gradova (Loznica, Novi Sad, Zrenjanin, Novi Beograd,…), što je i u skladu sa osnovnom idejom zakonodavca da se ovde radi o jačanju privatnog preduzetništva i tržišnoj utakmici u kojoj svaki subjekt te utakmice (stambena zajednica, profesionalni upravnik), odlučuje o prihvatanju ili ne prihvatanju posla upravljanja nekom stambenom zgradom.
U članu 55. Zakona, poveravanje upravljanja profesionalnom upravniku, govori se o tome da ‘Poslovi upravljanja mogu biti povereni profesionalnom upravniku … odlukom nadležnog organa jedinice lokalne samouprave u slučaju prinudne uprave predviđene članom 57.ovog Zakona…’. Kada stoji u nekom zakonu da nešto ‘može’ to ne znači i da se nešto mora. No, u članu 57. ostavljena je mogućnost žalbe protiv rešenja JLS.
Dosta smo čitali o primeru profesionalne upravnice Aleksandre Joksić – „PRINUDNA UPRAVNICA Dočekao je ‘gard’, nada se poverenju“.
Aleksandra Joksić, prinudna upravnica
Ovakvih primera će biti sve više, jer ‘dobre’ zgrade su se već davno i dobro organizovale i imaju ugovorenu upravu, a na tržištu su ostale one zgrade koje se teško samoorganizuju i dobro je rešenje zakonodavca da je predvideo prinudnu upravu. Naravno, ona je i treba biti, privremenog karaktera – dok se komšije ne osveste i sami bolje organizuju i pronađu/odaberu sebi najboljeg profesionalnog upravnika. To može trajati i godinama, a zapravo bi bilo najbolje da su cene za prinudnu upravu bitno veće od ugovorene, pa bi i kroz taj način došlo do bržeg ‘osveštenja’. Zapravo, suština prinudne uprave u zgradama jeste da se nađe rešenje tamo gde sloge među stanarima nema (iz intervjua Jovanke Atanacković za N1 od 28.08.2017. godine).
