Može li profesionalni upravnik da odbije prinudnu upravu?

Na terenu se sve više susrećemo sa situacijama kada JLS rešenjem imenuje prinudnog upravnika, najčešće sa liste profesionalnih upravnika koji imaju prebivalište na području dotične JLS. No, u nekim sredinama profesionalni upravnici ne prihvataju prinudnu upravu, pa u tom slučaju JLS pokušava sledećem profesionalnom upravniku sa liste dodeliti stambenu zajednicu na prinudnu upravu.

No, ima i primera kada JLS (Opština Savski venac, na primer) tumači Zakon o stanovanju i održavanju zgrada (Sl.Glasnik 104/16) na način da profesionalni upravnik ne može odbiti prinudu upravu. Naime, njihovo tumačenje se oslanja na javni interes koji obavljaju profesionalni upravnici (više o ovom slučaju)

U Zakonu nema kaznenih odredbi (IX. Poglavlje, član 132.), za slučaj da profesionalni upravnik odbije prinudno upravljanje SZ. Zato smatramo ispravnim tumačenjem i stavom profesinalnih upravnika da NE MORAJU prihvatiti rešenje JLS o dodeli zgrade na prinudnu upravu. Takva praksa je i potvrđena u više gradova (Loznica, Novi Sad, Zrenjanin, Novi Beograd,…), što je i u skladu sa osnovnom idejom zakonodavca da se ovde radi o jačanju privatnog preduzetništva i tržišnoj utakmici u kojoj svaki subjekt te utakmice (stambena zajednica, profesionalni upravnik), odlučuje o prihvatanju ili ne prihvatanju posla upravljanja nekom stambenom zgradom.

U članu 55. Zakona, poveravanje upravljanja profesionalnom upravniku, govori se o tome da ‘Poslovi upravljanja mogu biti povereni profesionalnom upravniku … odlukom nadležnog organa jedinice lokalne samouprave u slučaju prinudne uprave predviđene članom 57.ovog Zakona…’. Kada stoji u nekom zakonu da nešto ‘može’ to ne znači i da se nešto mora. No, u članu 57. ostavljena je mogućnost žalbe protiv rešenja JLS.

Dosta smo čitali o primeru profesionalne upravnice Aleksandre Joksić – „PRINUDNA UPRAVNICA Dočekao je ‘gard’, nada se poverenju“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Aleksandra Joksić, prinudna upravnica

Ovakvih primera će biti sve više, jer ‘dobre’ zgrade su se već davno i dobro organizovale i imaju ugovorenu upravu, a na tržištu su ostale one zgrade koje se teško samoorganizuju i dobro je rešenje zakonodavca da je predvideo prinudnu upravu. Naravno, ona je i treba biti, privremenog karaktera – dok se komšije ne osveste i sami bolje organizuju i pronađu/odaberu sebi najboljeg profesionalnog upravnika. To može trajati i godinama, a zapravo bi bilo najbolje da su cene za prinudnu upravu bitno veće od ugovorene, pa bi i kroz taj način došlo do bržeg ‘osveštenja’. Zapravo, suština prinudne uprave u zgradama jeste da se nađe rešenje tamo gde sloge među stanarima nema (iz intervjua Jovanke Atanacković za N1 od 28.08.2017. godine).